Da pro­sla­va ve­li­kog pred­va­skr­šnjeg pra­zni­ka La­za­re­ve su­bo­te u Da­ni­lov­gra­du ima du­gu tra­di­ci­ju mla­đim sta­nov­ni­ci­ma ovo­ga gra­da pot­pu­no je ne­po­zna­to. A da su se za taj dan u va­ro­ši kraj Ze­te ne­ka­da­šnji ži­te­lji du­go pri­pre­ma­li i je­dva če­ka­li da do­đe ta su­bo­ta svje­do­či Sve­to­zar Bra­jo­vić, 92-go­di­šnja sta­ri­na iz Da­ni­lov­gra­da. Go­di­ne ni­je­su po­mu­ti­le Sve­to­vo sje­ća­nje na li­je­pe da­ne dje­tinj­stva u sta­roj Ju­go­sla­vi­ji i obi­ča­ji­ma ko­ji su bi­li po­ve­za­ni sa La­za­re­vom su­bo­tom.
- Iako sam za­ga­zio u de­se­tu de­ce­ni­ju do­bro se sje­ćam La­za­re­ve su­bo­te. Taj dan je bio po­se­ban u mom dje­tinj­stvu i do­bro se sje­ćam ka­ko je maj­ka obla­či­la cr­no­gor­sku no­šnju, a ja i brat smo bi­li u ta­da po­pu­lar­nim dječ­jim mor­nar­skim odi­je­li­ma sa ma­lim zvon­cem oko vra­ta. Po­što smo se ta­ko upa­ra­di­li sa maj­kom smo kroz cen­tar gra­da od­la­zi­li do ma­na­sti­ra Ždre­ba­o­nik, gdje smo pri­su­stvo­va­li sve­ča­noj li­tur­gi­ji. Na­kon to­ga še­ta­li smo gra­dom ko­ji je bio pre­pun lju­di. Sa svih stra­na na La­za­re­vu su­bo­tu do­la­zi­li su mje­šta­ni okol­nih se­la, li­je­po ob­u­če­ni i sa dje­com - na­vo­di Bra­jo­vić.
On na­vo­di da su se La­za­re­voj su­bo­ti na­ro­či­to ra­do­va­li naj­mla­đi, jer su im ro­di­te­lji ku­po­va­li ta­da­šnje li­za­li­ce od še­će­ra ko­je su zva­li „či­buk“. Bi­la je to ta­da ve­li­ka po­sla­sti­ca, a pred sla­sti­ča­rom u glav­noj uli­ci stva­rao se ve­li­ki red, jer su svi htje­li da ku­pe „či­bu­ke“.
- Mla­di su se na La­za­re­vu su­bo­tu oku­plja­li is­pred ma­na­sti­ra Ždre­ba­o­nik. Bi­la je to pri­li­ka da se upo­zna­ju, a bo­ga­mi su se ta­da ra­đa­le i ve­li­ke lju­ba­vi ko­je su se ka­sni­je pre­tva­ra­le u bra­ko­ve. Na­ro­či­to su bi­le do­vi­tlji­ve dje­voj­ke, ko­je su se do­tje­ri­va­le i no­si­le du­ge ple­te­ni­ce. Ne­ko­li­ko njih ru­ku pod ru­ku pro­la­zi­le su po­red ma­na­sti­ra, a mom­ci su po­sli­je mu­ku mu­či­li da sa­zna­ju od ko­jih su i ka­ko da im pri­đu. Na­rav­no, sve se to ra­di­li u skla­du sa ta­da­šnjim pa­tri­jar­hal­nim vas­pi­ta­njem, ali i re­li­gi­o­znim obi­ča­ji­ma. Svi smo ta­da ima­li vje­ro­na­u­ku u ško­la­ma, po­la­ga­li is­pi­te iz ka­ti­hi­zi­sa i u stvar­nom ži­vo­tu tru­di­li se da se pri­dr­ža­va­mo Bož­jih za­po­vi­je­sti – pri­ča Bra­jo­vić.
Naš sa­go­vor­nik sjet­no is­ti­če da se na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta La­za­re­va su­bo­ta ma­nje pro­sla­vlja­la na ovaj na­čin. Isti­na, bi­lo je i ta­da onih ko­ji su bi­li vjer­ni tra­di­ci­ji i na taj dan oku­plja­li se u cen­tru gra­da i na po­pu­lar­nom da­ni­lov­grad­skom kor­zu da se pro­še­ta­ju, ali sve ma­nje je bi­lo mla­dih.
- La­za­re­vu su­bo­tu vre­me­nom je po­čeo da za­mje­nju­je pr­vo­maj­ski sa­bor kod ma­na­sti­ra Ždre­ba­o­nik. On se i da­nas odr­ža­va, ali či­ni mi se da je La­za­re­va su­bo­ta ima­la ne­ko du­blje zna­če­nje. Bi­la je za­sno­va­na na du­bljim te­me­lji­ma, obi­lje­ža­va­nju ve­li­kog re­li­gi­o­znog i no­vo­za­vjet­nog do­ga­đa­ja ka­da je Isus Hri­stos vas­kr­snuo iz mr­tvih La­za­ra. Lju­di su se u Bje­lo­pa­vli­ći­ma ra­do­va­li tom do­ga­đa­ju, od­no­sno Vas­kr­su, pa ne ču­di što su se ne­ka­ko lak­še oku­plja­li i upo­zna­va­li ne­go da­nas na po­me­nu­tom uran­ku – po­ja­šnja­va Bra­jo­vić.
On sma­tra da bi bi­lo do­bro da se taj obi­čaj sa­bor­nog pro­sla­vlja­nja La­za­re­ve su­bo­te ob­no­vi, jer se Bje­lo­pa­vli­ći u svi­je­tu da­nas pre­po­zna­ju po ma­na­sti­ri­ma, po­seb­no Ostro­gu i Ždre­ba­o­ni­ku. Do Ostro­ga sva­ke go­di­ne do­đe na sto­ti­ne hi­lja­da vjer­ni­ka i dio njih bi vje­ro­vat­no uče­stvo­vao i na pro­sla­vi La­za­re­ve su­bo­te u va­ro­ši kraj Ze­te, ka­da bi se ona ob­no­vi­la.
- Tre­ba ovaj grad ob­na­vlja­ti na te­me­lji­ma vječ­no­sti i pra­vo­sla­vlja, a ne pro­la­znih vri­jed­no­sti. Ove zad­nje ka­ko do­đu ta­ko i pro­đu, ali one ute­me­lje­ne na re­li­gi­ji u Bož­jem pro­mi­slu pre­va­zi­la­ze vre­men­ske gra­ni­ce. Što se me­ne ti­če ja i da­nas kao i pri­je osam­de­se­tak go­di­na u svo­joj gla­vi sla­žem uspo­me­ne na taj dan i maj­ku u cr­no­gor­skoj no­šnji. I da­lje se ra­du­jem tom do­ga­đa­ju, a to je mo­žda i je­dan od raz­lo­ga što sam i na­ni­zao to­li­ko de­ce­ni­ja – za­klju­ču­je Bra­jo­vić.
I.M.


Da­nas Vr­bi­ca, sju­tra Cvi­je­ti

Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva da­nas sla­vi La­za­re­vu su­bo­tu ili Vr­bi­cu. Na La­za­re­vu su­bo­tu obi­čaj je da se no­se gran­či­ce vr­be, či­me se sim­bo­lič­no pred­sta­vlja sve­ča­ni Hri­stov ula­zak u Je­ru­sa­lim. U SPC, Vr­bi­ca je dječ­ji pra­znik, jer je Hri­stos, pre­ma Je­van­đe­lju, ula­ze­ći u Je­ru­sa­lim re­kao: „Pu­sti­te dje­cu me­ni, jer ta­kvih je Car­stvo ne­be­sko”. Vr­bi­cu obič­no u cr­kvu no­se dje­ca u su­bo­tu po­pod­ne da bi je osta­vi­li u cr­kvi da se na Cvi­je­ti, na ju­tre­nju, oka­di i oči­ta mo­li­tva, a gran­či­ce se po­sli­je de­le na­ro­du. Na La­za­re­vu su­bo­tu se obič­no be­re cvi­je­će, ali se ne uno­si u ku­ću, već se dr­ži u dvo­ri­štu u po­su­di sa vo­dom. Cvi­je­ćem se ra­no uju­tro ki­ti ku­ća, a vo­dom u ko­joj je sta­ja­lo, umi­va­ju se uku­ća­ni. Obi­čaj je da se tog da­na mla­di me­đu­sob­no da­ru­ju cvi­je­ćem.
Cr­kva će sju­tra pro­sla­vi­ti Cvi­je­ti, pra­znik ko­ji sim­bo­li­zu­je car­ski i sve­ča­ni ula­zak Isu­sa Hri­sta u Sve­ti grad Je­ru­sa­lim. Cvi­je­ti su po­kret­ni pra­znik ko­ji se sla­vi dan po­sli­je La­za­re­ve su­bo­te, Vr­bi­ce. Hri­stos je u grad ušao ja­šu­ći na ma­gar­cu, a na­rod ga je do­če­kao kao ca­ra, pro­sti­ru­ći is­pred nje­ga svo­je ha­lji­ne i gran­či­ce dr­ve­ća i no­se­ći u ru­ka­ma gran­či­ce pal­me. Ovim pra­zni­kom obi­lje­ža­va se po­sljed­nja ne­dje­lja pred po­če­tak Isu­so­vog stra­da­nja, smr­ti i Vas­kr­se­nja.
Ž.J.